U MARTU 1969. GODINE DVA PRIJATELJA SURFERA, DOUG „CLAW“ WARBRICK I BRIAN „SING DING“ SINGER, SLUČAJNO SU SE SRELI U GILBERT ULICI U TORQUAYU.
POČETAK
U martu 1969. godine dva prijatelja surfera, Doug „Claw“ Warbrick i Brian „Sing Ding“ Singer, slučajno su se sreli u Gilbert ulici u Torquayu. Claw je upravo završio letnji period oblikovanja dasaka sa Fredom Pykeom, dok je Brian radio kao profesor prirodnih nauka. Kako je razgovor tekao, i verovatno razmišljajući o tome kako da provedu što više vremena surfujući na Bells Beach-u tokom narednih snažnih meseci, Claw je postavio pitanje koje je pokrenulo nešto veliko…
„Da li želiš da zajedno počnemo da pravimo surf daske?“ upitao je.
Brian je odmah shvatio da bi to značilo mnogo više vremena na talasima, pa je bez razmišljanja rekao: „Da!“ i samo nekoliko dana kasnije dao otkaz u školi.
Taj trenutak bio je savršen i upravo tako… Rip Curl je rođen.
GARAŽA
Dok je Claw znao da obrađuje penu za daske, Brianova glavna prednost bila je to što je imao tail-planer za oblikovanje i garažu na adresi 35 Great Ocean Road (prema Jan Jucu), u kojoj su mogli da rade. Već tokom narednog meseca mogli su se čuti zvuci dleta koja udaraju o betonski pod garaže dok su pravili stalke i pripremali prostor za rad.
U aprilu 1969. napravljene su prve daske. Claw je izrađivao četiri daske nedeljno za najbolje surfere iz Torquaya, dok je Brian radio, kako je sam govorio, „najgori posao na svetu“ — šmirglao daske i pravio peraja u dvorištu.
PEKARA
Imali su dovoljno posla da ih održi tokom zime, koja je bila jedna od najboljih za surf na grebenima koju su pamtili, tako da je testiranje proizvoda bilo stalno, uz mnogo vremena provedenog u vodi na Bells Beach-u.
U novembru iste godine shvatili su da im treba bolji prostor od garaže. Tada su pronašli staru torquaysku pekaru na adresi 5 Boston Road i za tadašnjih ogromnih 10 dolara nedeljno zakupnine preselili su se tamo.
Unutra su uredili pravi prostor za oblikovanje dasaka, odvojene prostorije za laminiranje i brušenje i povećali proizvodnju na 12 dasaka nedeljno.
NEOPRENI
U decembru 1969. još jedan lokalni surfer, Alan Green, pridružio se dvojcu i zajedno su počeli da prave neoprenska odela kao dopunu daskama, u podrumu kuće u Beale ulici iza Torquay paba.
Greeny je ranije radio u firmi za ronilačka odela „Australian Divers“, a zajedno su pronašli šivaću mašinu „Pffaf 138 zig zag“, koja je mogla da radi sa debelom gumom nabavljenom u Claytonu, u zaleđu Melburna.
U početku su veliki deo posla davali drugima, ali su ubrzo shvatili da, kako bi ispunili porudžbine i postigli kvalitet koji žele, moraju sve da rade sami. Zato je proizvodnja neoprena prebačena u Clawov stan na adresi 66 Zeally Bay Road.
FOKUS
Promene su tada bile svuda oko njih, u duhu flower power ere i antietablišmentskog raspoloženja tog vremena. Posao nije bio ništa drugačiji od života uopšte, pa je Greeny napustio Rip Curl u aprilu 1970. kako bi krenuo svojim putem i osnovao Quiksilver, dok su Claw i Brian bili ravnopravni partneri u tom novom poduhvatu.
Vremenom je postalo jasno da svako mora da se fokusira na jednu stvar, pa se partnerstvo raspalo. Brian se priseća da je svoje akcije u Quiksilveru zamenio za Greenyjevu polovinu zemljišta iza Bells Beach-a, gde i danas živi.
„Postojalo je malo neslaganje oko vrednosti zemljišta, nekih 5000 dolara“, priseća se on. „Pa smo bacili novčić. Ne sećam se ko je pobedio, ali dogovor je bio sklopljen.“
Claw je kasnije prodao svoje akcije Greenyju kako bi one bile prenete njegovom novom partneru Johnu Lawu. Danas, kada ga pitaju, Claw nema pojma koliko je za njih tada dobio.
USPUT
Vrlo brzo Rip Curl je počeo snažno da raste, a stara pekara postala je pravo središte aktivnosti. Dvojac je preuzeo i susednu kuću, koja je postala fabrika neoprena. Pronađena je nova mašina, „1910 Singer Up The Arm Zig Zag“, koja je tokom Drugog svetskog rata korišćena za šivenje letačkih čizama za pilote. Upravo njom su šili nogavice novog „long John“ modela koji su razvijali koristeći udobni Rubatex neopren iz SAD-a.
U staroj pekari Claw i Brian su stvorili svojevrsni centar okupljanja, mesto kojem su surferi prirodno gravitirali.
„To je bila kuća za sve otpadnike koji su dolazili iz Melburna da surfuju, pa bi vremenom još više skrenuli s puta i završavali kod Krišni u potrazi za nečim novim“, priseća se Brian kroz smeh. „A kada bi ih i to prošlo i kada bi doživeli svoju konačnu degeneraciju, dolazili bi da rade u Rip Curl fabrici neoprena!“
Bila su to dobra vremena i, uz surfing kao pokretačku snagu, kompanija je napredovala. Na kraju su 1976. godine napustili staru pekaru i preselili se u novi prostor na Geelong Road-u (gde se danas nalazi medicinski centar), a ubrzo potom Quiksilver je otvorio svoj prostor odmah pored.
Godine 1980. usledilo je novo preseljenje, preko puta puta, u današnje sedište Rip Curl-a na adresi 101 Surfcoast Highway, Torquay.
|
 |
 |
|
